THE WHOLE WORLD IS WATCHING

Virtuelni prostor postaje svojevrsna psihološka ustanova: prethodni četvrtak, poznatiji kao „Kristalnaht“ do te mere je isfrustirao sve koji su slušali sadržaj moždanog pakla govornika sa Bine, da je to izazvalo salve blogerskih analiza i samo-analiza, potpuno opravdano.
Of course, i mi iz jednostrano priznatog AGIT-POPa, želeli smo sa vama da podelimo bes prema mentalno posrnulima sa Pijedestala, poremećenim Potpaljivačima, ali i neobično sažaljenje koje smo, prvi put posle 17 godina borbe,osetili prema Miliciji.

Groteskna životna situacija je, ipak, stala na put još jednom ogorčenom tekstu, koga, kako vidite, neće biti.

Samo par sati po završetku Noći Veštica, stojim na pokretnim stepenicama u tržnom centru „Zira“ ( to je onaj koji NE drži Mišković, a koga reklamira „naša najbolja teniserka“, mada bi bilo zanimljivije da ga reklamira „naša najgora teniserka“ ).
I tako, petak je, oko 15h, penjem se.

Sa druge strane, kupci se spuštaju na dole. Tačnije- jedan kupac.
Noseći tri ogromne COIN CASA kese, sa „šarmantnim“ ( b.lj.a.k. ) šeširićem a la Šerlok Holms, niz stepenice Zire spušta se MATIJA BEĆKOVIĆ.

Za one koji su upravo pali sa Marsa, to je ideolog imbecilnog DSS, stranke čiji su flajeri leteli Beogradom krisitalne noći, a na kojima je pisalo da treba „bojkotovati robu i prodavnice onih zemalja koje su priznale L.D.K.“ ( lažna država Kosovo ). Naravno, Italija, postojbina firme Coin, među prvima je „protivpravno“ priznala LDK.
Izmučeni Nenad Jezdić upravo je jos mucnijim stihovima Šerloka Bećkovića započeo Gad Paradu, prethodne večeri.

I šta sad još napisati, scena je toliko bizarna da je svaki dalji tekst besmislen. Narod pozivaju na bojkot, a oni šopinguju u evropskim radnjama, javno i bez blama. Bez sramote. Bez obrazno. Obraz is overrated, anyway.

Od dobrih vesti – Stiven Spilberg snima film o našim omiljenim likovima: Abiju Hofmanu, Džeriju Rubinu, Tomu Hejdenu, Bobiju Silu i ostalim vođama komuno-anarhističkih grupa koje su se, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, borile protiv rata u Vijetnamu.
„The trial of Chicago Seven“ je film koji prati suđenje sedmorici lidera, posle nereda koji su se, u avgustu 1968. doodili na ulicama Čikaga.
Abija Hofmana tumači Saša Baron Koen, a scenario je napisao Aron Sorkin, koji se nije obrukao dramom i scenarijom „ A Few Good Men“, a bogami ni ovosezonskim „Charlie Wilson’s War“.

THE WHOLE WORLD IS WATCHING...bio je slogan demonstracija u Čikagu 1968.

THERE WILL BE BLOOD FOR OIL

The essential American soul is hard, isolate, stoic, and a killer. It has never yet melted.
D.H. Lawrence

Možda je čudno, ali postoje zanimljive sličnosti između Srbije i Amerike. Ovo možemo primetiti gledajući bespoštednu borbu koja se vodi na demokratskoj liniji, između Obame i Klinton ( Hilari ), gde veliki broj poznatih ličnosti i intelektualaca agituju za svog demokratskog kandidata što navodi na, na prvi pogled, trivijalne komparacije. Obama je, na primer, Čeda. Drugačiji od drugih, visok, zgodan, iskren, prodoran, hrabar... njegov politički uspeh je pravo čudo i dokaz da su SAD evoluirale. Hilari bi mogla biti Boris. Iza nje je tradicija, glasači koji idu na proverenu varijantu. Ovakva poređenja, naravno, nemaju baš mnogo veze sa realnim prilikama, ali dokazuju da i u američkom liberalnom bloku postoje suštinske razlike, o čemu smo mogli da čujemo u debati između Baraka i Hilari, vođenoj u državi Teksas.

Zanimljiva je pozicija tamošnjih intelektualaca. Kao i ovi ovde, i oni još od šezdesetih, aktivno pokušavaju da utiču na javno mjenje,rezultate izbora, izbor kandidata, i oni su napisali hiljade protestnih pesama, delovali i javno i u ilegali, želeći da prosvete široke narodne mase. Kao ni ovima ovde, ni njima tamo baš nešto ne uspeva.
Posle ubistava braće Kenedi, vijetnamskog debakla, Votergejta, krize talaca u ambasadi u Teheranu i rata u Zalivu došao je i početak XXI veka, a sa njim i Avganistan i Irak. Vudi Alen se, u ime velikog prezira prema Džordžu Bušu odselio iz Njujorka u Evropu, Noam Čomski i ostali značajni profesori značajnih univerziteta pišu eseje, saopštenja, knjige i...nikom ništa. Administracija nastavlja po svom, što umnogome podseća na sliku koju imamo u Srbiji.

Ipak, postoji jedna ključna razlika, koja odvaja SAD, naciju koja pati od kompleksa više vrednosti, poduprtog ekonomskom i vojnom silu, i Srbiju, zaglavljenu u identičnom kompleksu, ali bez vojne i ekonomske potpore. Amerika se, naime, na vreme obračunava sa sopstvenim promašajima, i to preko filmske umetnosti, čime se stanovništu daje mogućnost najmasovnije katarze. Ne treba zaboraviti da je, samo tri godine posle pada Sajgona, Amerika sebe smela da pogleda u oči, kroz ostvarenja „Lovac na jelene“ i „Povratak ratnika“, oba u trci za Oskara 1979.

Ovi filmovi su, se naravno, bavili besmislenošću svekolikog stradanja u Vijetnamu, a trend anti-ratnog filma i kritičko preispitivanje američke uloge u opštem svetskom poretku nastavljen je do danas.
U Srbiji, ovakav slučaj je nezamisliv. Jer kada su Srbi loši momci, oni su istoveremeno i smešni i simpatični( vidi pod Šijan ili Dragojević ). Kada su primitivni, zatucani i nepismeni, oni su dobro stilizovani ( vidi pod Ognjenka ili Kurcurica ). Kada su autentično zli, okrivimo spregu tajnih službi i mentaliteta ( Bajić-Kovačević ).
Prvo delo u kome Srbi čine zločine zato što, naprosto i među ovim narodom, zamislite!, ima zločinaca, je delo Dejana Zečevića „Četvrti čovek“ koje, i pored mnogih mana, može da se podiči, za srpski film revolucionarno tezom, da je ubijanje nevinih loše, o čemu govore svi holivudski ratni filmovi, uključujući i „Apokalipsu“ koju je za veliki ekran priredio famozni desničar Džon Milijus.

Holivud je shvatio da obračun sa istorijskim demonima može da donese i malo iskupljenja za gomiletinu „Šaputanja na jastuku“, „Pravnih plavuša“ ili „Seksigrada“, koji pod različitim imenima svake godine izlaze iz Fabrike.
Povod za pisanje ovog teksta je film Pola Tomasa Andersona „There will be blood“, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu.

Sumnjajući u nemogućnost nefoliranja Andersona, kopiketa Altmana i Skrocezea
( Boogie nights, Magnolia, Punch-drunk love – su tri grozomorno pretenciozna filma ovog reditelja ), a pribojavajući se napetih glumačkih bravura Danijel-Dej Luisa, i muzike nabeđenih Radiohead, od prvog kadra sam bila uplašena da li ću baciti dragocenih dva i po sata sopstvenog života...
Ali, ne.
„There will be blood“ je onakav film kakav zaslužuju svi koji vole Holivud.
Na samom početku, uz malo reči, puno pejsaža, i muzike koja, kao u koreografiji prati razvoj industrije, vidimo kako se Danijel Plejnvju ( Danijel Dej Luis ) bori da od pionira potrage za naftom postane veliki tajkun. U tome ga prati sin, prema kome Danijel ima nežan očinski odnos.
Otac i sin ostvaruju svoje ambicije u malom selu u Kaliforniji, a tamo dolaze u dodir i sukob sa meštanima ali i sa njihovom crkvom. Dve trećine filma gledalac nije siguran da li za Danijela treba da navija ili je on, zapravo, uber-negativac.

Da ne kvarim bioskopsko uživanje, napisaću još samo da je ovo jedan od najsubverzivnijih američkih filmova poslednjih godina. Lik Danijela je moderno viđenje Velsovog Kejna, kome fali „rosebud“ dimenzija, jer on je demonska metafora zamajca koji je pokrenuo žeđ za kapitalom i naftnim derivatima, zbog kojeg je danas Amerika toliko omražena u svetu...Iako ova objašnjenja deluju jeftino i donekle kič, „There will be blood“ po naboju može da stane rame uz rame sa filmom „Dogvil“, što znači da ostaje u pamćenju dugo pošto ste izašli iz bioskopske sale.
Andersonov scenario, donekle baziran na knjizi "Oil!" Upton Sinclair-a, pisca koji je kritikovao kapitalistizam, skenira period prvobitne akumulacije kapitala, upravo do vremena o kome govori „Kineska četvrt“ Romana Polanskog, dok Dej-Luis svojim likom daruje časni omaž glumi Džona Hjustona iz pomenutog ostvarenja.
Prikazujući spregu između bogataša i crkve i opšte licemerje, „There will be blood“ brutalno vivisecira principe na kojima počiva današnja Amerika, ali navodi i na ponovno poređenje sa Srbijom : dok budete gledali poslednji dijalog između Danijela i sveštenika Ilaja, zamislite samo da su to Mišković i Amfilohije. Sve se perfektno uklapa.

Neverovatno, ali u večerašnjoj „trci za Oskara“ iz sve snage navijam za Andersona.

Kosovo u Srbiji / Nikola Samardžić, "Danas"

Genetski kod političke Srbije danas je zapisan u odgovoru na pitanje ko je, od političara i tajkuna, učestvovao u izvođenju privatne vojske koja je napala žalosne ostatke ovdašnje demokratije: patrljke dobrih odnosa sa zapadnim svetom, privatnu imovinu i osnovna ljudska prava i slobode. Odgovor na to pitanje u jednakoj je meri važan otkrivanju nalogodavaca ubistva premijera dr Zorana Đinđića. I nema neposredne veze s Kosovom.

Nova albanska država, koja je samo albanska, njen međunarodni položaj sporan, a nezavisnost nadgledana i ograničena, nastala je i kao tvorevina srpske politike. Tradicionalna srpska politika doprinela je da u toj tvorevini Srbi kao nosioci istorijskog i kulturnog legitimiteta budu svedeni na prvu među manjinama. Dok je Srbija ostala bez Kosova, Evrope i demokratije.

Nije bilo teško predvideti sadržaje klero-marksističke orgije koja je Srbiju još jednom vratila u stanje zvanično upravljanog varvarstva. I očigledno je da je bolećivi patos predsednika i premijera o svetskoj zaveri i kosovskom opredeljenju paravan prestrojavanja u novoj etapi tranzicione pljačke kojoj odgovara produžetak, u beskraj, agonije Srbije kao nedovršene države. Zvanično buncanje o svetskoj politici, mada samo po sebi politička patologija, nastavak je složenog procesa monopolizacije politike i privrede. Kosovski mit ponovo je nametnut kao okvir ideologije neslobode. I samo usput je obesmišljen kontinuitet srpske kulture od Dečana do evropske integracije i Dragana Džajića.

U epskom transu o američkoj brutalnosti i evropskoj slabosti, premijer nije slučajno prećutao zločine koji su prethodili intervenciji iz 1999, koja je doživela reprizu napadom na zapadne ambasade, hamburgere i slučajne prolaznike. Nije pomenuo da je proglašenju nezavisnosti Kosova prethodilo nasilje Rankovićeve policije, brutalno gušenje albanskih demonstracija 1968, 1981. i 1989, ali i Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i Srebrenica, zaključno s bestijanjem na samom Kosovu iz 1998. i 1999. koje su uživo prenosile globalne TV stanice. Intifada albanske rulje iz 2004. izbila je na samom početku njegovog mandata, kad je postalo jasno da je Srbija napustila put demokratije i ervopeizacije.

Takva Srbija nema u sebi ničeg privlačnog. Proslavi kosovske nezavisnosti prethodila je, nedavno, jednako radosna proslava crnogorske nezavisnosti. Postao je prestiž, u regionu, ne biti zajedno sa Srbijom koja je svoju politiku, duhovnost, kulturu i ekonomiju obavila velom mržnje. Čiji premijer već četiri godine nije saopštio nijednu dobru vest, koja bi se ticala proširenja, umesto sužavanja, ovdašnjih prava, sloboda i opšteg prosperiteta. Od Srbije je pobegla druga srpska država, srpska zajednica u BiH se drži na bezbednoj udaljenosti, napuštaju je i dalje, unazad decenijama, oni koji su u njoj rođeni, pošto su, sa Srbijom, napustili iluzije da će upravljanje javnim poslovima konačno pripasti postojanim institucijama i ličnostima koje su u stanju da zadrže pretežno dobre namere.

Predsednik kao da je jedva dočekao da glasove i mandat koji su mu povereni zatvori u isti podzemni svet s kojim je godinama unazad donosio antidemokratske, antievropske i antisrpske odluke. Nije neobična manifestacija, na koju je pristao, kojom će, s vlasnicima propale zemlje i njene mentalne stranputice, ponoviti da Srbija ne odustaje od svih svojih gluposti, i da je samouništenje, na osnovama vladajuće teologije i politike, jedini put izbavljenja, jer u njoj na život, i onaj večni, imaju pravo samo odabrani, obavezno oni najgori.

Bilo bi neverovatno pomisliti da bi se premijer i predsednik mogli dosetiti da vladama SAD, Slovenije, i svih ostalih na čije je ambasade nasrnula pomahnitala rulja pod komandom budućeg vlasnika najuspešnijeg fudbalskog kluba, koji je u međuvremenu takođe propao. Vlada manipuliše terorom uličnog vandalizma, u nasilju za kojim ne sme sama da posegne. Podigao se čitav politički talog i obnovila julovska retorika. Svi indeksi, i politički i berzanski, vrtoglavo padaju na tržištu čiji su kupci upravo ovdašnji predatori, potekli iz decenije ratne agresije i primarne pljačke. Obistinile su se najcrnje slutnje, na koje je ukazao premijer kad je, kao lider antidemokratske i antizapadne koalicije, uz podršku kupljenih ambasadora zapadnih zemalja, 12. marta 2003. pozvao na formiranje koncentracione vlade. To mu je, konačno, uspelo. Usput je Srbiju pretvorio u koncentracioni logor. Taj Gulag je pre svega mentalni.

Tajkunizacijom tranzicije i putinizacijom politike u Srbiji je neprimetno uvedeno vanredno stanje. Dirigovani vandalizam je samo rezervoar za izgovore, kako bi se to stanje, u slučaju potrebe, ozvaničilo. Ali je premijer bio dovoljno jasan, da su i on i Srbija krenuli putem s kojeg, naizgled, nema povratka. To je jedna ličnost, u novijoj prošlosti, već učinila.

Govor Čedomira Jovanovića na vanrednoj sednici Skupštine Srbije

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku.

Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara. Ne mogu da preuzmem odgovornost za sve ono što nas je suočilo sa ovako velikim i strašnim istorijskim porazom.

To ne može da uradi ni poslanička grupa LDP. To ne mogu da urade ni oni gnevni ljudi koji ruše grad u kom mi zasedamo verujući da tako brane Srbiju i Kosovo u Srbiji, iako će se stideti jednog dana kao što se danas stide mnogi koji su to činili pre njih. Mislim da moramo imati snage da večeras građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti i da istovremeno moramo imati snage da sagledamo sopstvene propuste, kako bi, konačno, budućnost našeg naroda i ove zemlje prestala da bude ružna slika prošlosti koju smo proživeli.

Nije ovo naš prvi poraz. Na žalost, puno ih je za nama. Ovaj poraz možda najviše boli, zbog toga što se kroz njega prelama tako puno nepravde, tako puno surovosti i zbog toga što se svako od nas oseća žrtvom, ali i zbog toga što kroz ovaj poraz svako od nas mora da plati cenu za greške koje naša država je činila u vremenu koje bi da zaboravimo, ali koje se ne može izbrisati. Umesto tog zaborava potrebna nam je hrabrost za suočavanje sa jednom pogrešnom politikom.

Ta pogrešna politika nas danas obavezuje na promene. Čuli smo dosta toga u govorima i predsednika Vlade i predstavnika stranaka koje su u prošlosti vodile ovu zemlju. Sam sam u jednom trenutku bio deo vlasti u Srbiji. Verovao sam da ćemo moći da ispravimo greške koje smo nasledili od svojih prethodnika. Verovao sam da možda možemo da vratimo Kosovo u Srbiju, ali sam isto tako bi siguran da se Kosovo neće vratiti u Srbiju ukoliko se Srbija sama pre toga ne promeni. Ne može se braniti interes Srbije tako što će se svakog dana društvu nuditi izgovori i opravdanja, umesto spremnosti da se to društvo menja.

Pre godinu dana smo ovde razgovarali o planu Martija Ahtisarija. U julu mesecu smo razgovarali o vladinoj platformi. U decembru mesecu o vladinom odgovoru na kraj pregovora. Danas razgovaramo o još jednom dokumentu koji vlada nudi parlamentu, ali i u jednom i u drugom i u trećem slučaju, kao i u brojnim prethodnim, mi smo uskraćeni za to jednostavno pitanje spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu politiku. Ne postoji društvo na svetu koje je u tako dubokoj agoniji, a da pri tome niko od onih koji su preuzeli odgovornost za vođenje tog društva nije spreman da izađe pred građane i kaže istinu. LDP nije došla danas ovde u parlament da bi skupštinu delila. Nije došla u parlament da bi sipala so na ranu onima koje tako boli ta kosovska nepravda.

Došli smo u parlament da kažemo da smo spremni da preuzmemo odgovornost za budućnost ove zemlje i da verujemo da će u tom vremenu koje je pred nama Srbija biti sposobna da novim vrednostima, boljim idejama izgradi sebe toliko lepom i kvalitetnom da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije. Ovde u parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao o temelju našeg nacionalnog identiteta. U parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao političkom motivu bez koga nema naše političke zajednice. Svako će na svoj način biti u pravu. U parlamentu Srbije ne smemo ponoviti onu grešku koja je toliko puta do sada ponovljena. To što se desilo juče na Kosovu, to moramo posmatrati kao posledicu grubih propusta, slabosti i nemoći koja nas je na kraju suočila sa tako dubokim istorijskim porazom.

Svaki narod je na svoj način bio suočen sa dilemama sa kojima se suočava danas Srbija. Svaki narod je odgovorio onako kako to danas predlaže parlamentu Vlada Republike Srbije. Tačno je, gospodine Koštunica, ne postoji ni jedna država koja bi se složila sa postupkom kome je izložena Srbija 17. februara, dakle juče. Isto tako je tačno da se po nekim drugim pitanjima na žalost Srbija toliko razlikuje od svih drugih država. Danas je međunarodno pravo na našoj strani i povelja UN i helsinški dokument i Rezolucija 1244, ali, na žalost, toliko puta do sada smo zaobišli svoje međunarodne obaveze i bili nepravedni prema drugima, da su i drugi osetili tu slobodu koju smo mi nekada davali sebi i pogazili to isto međunarodno pravo na koje se danas pozivamo.

Osam godina Srbija ne može da se promeni i tokom tih osam godina Srbija kvari svoju međunarodnu poziciju. Nismo dobili odgovor na nekoliko teških pitanja. Kako je moguće da smo izgubili sve istorijske i tradicionalne partnere i zaštitnike? Kako je moguće da danas Francuska, a kojoj smo podigli Spomenik zahvalnosti ovde u našoj prestonici, ima više razumevanja za albanski narod, a ne srpski? Kako je moguće da više razumevanja za Albance imaju Englezi, čiji je kralj izvukao mač iz svojih korica u Prvom svetskom ratu i rekao da ga neće spustiti dok Srbija ponovo ne bude slobodna zemlja? Kako je moguće da kolevka demokratije, koja je bila inspiracija mnogih političara ovde u Srbiji, a mislim na Ameriku, danas ima tako argogantan stav prema nama i zbog čega je to tako?

Ta pitanja su dobila svoje odgovore i svako od nas u sali ih zna. Odgovore koje smo dužni da damo građanima Srbije vidimo u budućnosti pred nama i pitanjima koja su nasleđena. Na kakav način Srbija može da utiče na kosovsku stvarnost? Da li ponavljanjem fraze da je Kosovo lažna država? Zašto se bavimo lažima? Nažalost, Kosovo je nesrećna istina za Srbiju, tužna, tragična, ali je istinita.

Da li možemo da verujemo da će zakletve i pozivanje na mitove biti dovoljno racionalno uporište za onaj željeni ishod na koji Srbija ima pravo. Mi nikoga danas ne optužujemo. Mislim da je dovoljan teret odgovornosti od koje su mnogi pobegli večeras u ovoj raspravi i da na to ne treba trošiti reči. Tražimo spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena onih predrasuda i grešaka koje su tako skupo koštale i koje su ispostavljene na kraju u jučerašnjem danu.

Kao što Srbiju boli Kosovo, hrvatske Srbe boli Knin, bosanske Srbe boli Sarajevo, Bošnjake boli Srebrenica, da ne nabrajam dalje sve te užasne ishode politike koja je započeta pre 20 godina. Mi se sa tom politikom nismo rastali. To u naše ime neće učiniti niko. To moramo da uradimo mi sami.

Dobro je, gospodine Koštunica, što ste makar u jednoj rečenici apelovali na mir u zemlji. To je ono što nam je danas potrebno i potrebni su dogovori, ali se dogovori ne mogu praviti sa idejom da se ne postavi pitanje odgovornosti za ono što se desilo i ono što nas je dovelo u ovakvu poziciju, i ne mogu se dogovori praviti bez ambicije da se Srbija konačno promeni. Vaša odluka da povučete ambasadora iz SAd je bolja od odluke da prekinete diplomatske odnose sa SAD, ali svi znamo da ćemo pre ili kasnije morati da krenemo onim putem kojim je Srbija već jednom krenula 5. oktobra 2000. godine, putem povratka u svet i zbog toga ne možemo da se pomirimo sa onim tačkama vašeg predloga parlamentu kojem se Srbija konfrontrira sa Evropom.

Ne postoji druga Evropa od one na koju smo upućeni i koliko god to bilo teško, mi u ovom trenutku moramo imati snage da sa tom Evropom razgovaramo. Na to nas obavezuju oni ljudi koji su ostali da žive na Kosovu, oni ljudi koji su poverovali da više sigurnosti i sreće treba da traže u takvom i takvom Kosovu, jer su videli kako su prošli oni koji su krenuli pre njih putem Srbije 1999. godine izvršili na periferiji naših opština i gradova, kao građani drugog i trećeg reda.
Spremni smo zajedno sa vama da radimo kako bi ovu zemlju promenili. Niste nam potrebni vi, gospodine Koštunica, niti vi, gospodine Nikoliću, da bi mi mogli da kažemo da je za nas neprihvatljiva jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. Mi to ne pravdamo frazama. Za nas je to neprihvatljivo zato što smo svesni velike istine. Nema sreće na Kosovu bez pomirenja srpskog i albanskog naroda.

Kao što smo toliko puta do sada bili protiv jednostranih postupaka Beograda, danas smo protiv jednostranog postupka Prištine. Za nas je to što se juče desilo veliko poniženje. U tom poniženju, pored te albanske jednostranosti ima tako puno te pogrešne politike koja nas je uništavala prethodnih 20 godina i koja još uvek ima hrabrosti da od građana Srbije traži razumevanje. Ne pristajemo ni na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ni na poruku Vlade, da se vlade u Srbiji menjaju, da se Srbija smanjuje, da srpski narod gubi svoje istorijske prostore, ali da politika koja to proizvodi opstaje nekažnjena i ambiciozna, čak i više nego što je to bila do juče. Nažalost, to je predlog mera koje mi prepoznajemo u onome što je Vlada prosledila parlamentu.
Moramo da razmišljamo o svetu. Srbiji je mesto tamo, Srbiji je mesto u EU i Srbiji je mesto onakvo kakvo ona do sada nikada za sebe nije mogla da kaže - mesto na Balkanu, u kojem neće biti izvor kriza, žarišta, nesposobnosti, nespremnosti, već hrabrosti i odlučnosti da sama pogleda u sebe. Nisu nam potrebni ni Rumuni, ni Bugari, ni Makedonci, nije nam potreban ni Kipar da bi shvatili koliko smo sami. Niko nas nije zaštitio. Neki su priznali Kosovo. Oni koji ne osećaju potrebu za tim, to nikada neće činiti. Srbija se sa tim neće pomiriti, ali nažalost, ta nepomirljivost neće zaustaviti proces propadanja Srbije i o tome treba da razmišljamo. Najmanje mislim na dalji gubitak teritorija. Mislim na nestanak života. Moramo razmišljati i o svim onim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji od Srbije očekuju razumnu politiku.

Mitinzi će proći, i 1999. godine sam bio u stranci koja se razbija. Neka mi neko kaže na kakav način će se problem rešiti, pa ću ja biti prvi koji će baciti kamen u prozor LDP. Svi vrlo dobro znamo da to nije tačno. Neka ovi dani koji su pred nama budu dani naše spremnosti da se pomirimo, ali ne sa politkom koja nas je uništila, nego sa činjenicom da su Srbiji potrebni državnici i budućnost, a ne političari i istorijska opravdanja. Mi želimo da se dogovorimo sa Albancima i verujemo da su promene u Srbiji put do tog velikog dogovora. Jednostrana nezavisnost je za nas neprihvatljiva jer ne donosi ništa dobro Kosovu, a politika koju nam danas Vlada nudi je politika alibija i nespremnosti sa kojom mi ne želimo da se mirimo i na koju nećemo pristati. Onima koji razmišljaju o mitinzima, njima predlažemo da raspišu izbore, jer verujemo da u ovoj zemlji ima dovoljno snage, potencijala i hrabrosti za život u budućnosti, umesto bežanja u prošlost, na koju kao da smo osuđeni voljom političara koji danas nemaju hrabrosti čak ni da se osvrnu na tu prošlost i kažu gde su u njoj pogrešili.

Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na našu podršku, svako ko želi da razgovara sa Albancima može da računa na našu podršku. Onaj ko od nas očekuje da se pomirimo sa takvom politikom kakvoj smo bili izloženi juče, neka ne kuca na naša vrata. Onaj ko računa da ćemo se povlačiti pred tim postupcima i prelaziti preko licemerja Vladine politike, neka pogleda kako smo odgovorili svaki put do sada na nešto takvo.

Mi ćemo danas braniti svoju politiku u parlamentu i na kakav način nećemo pružiti podršku jednoj i drugoj isključivosti. A Kosovo, Kosovo je toliko puta do sada stradalo, da će ovo stradanje njegov značaj učiniti većim, a ljudi na Kosovu, oni neka oproste svojoj zemlji koja je bila nesposobna da njihov život učini vrednijim, a samu sebe značajnijom. Hvala.

DOCTOR?SHOPKEEPER?TERRORIST?

Par sati posle kratkog studentskog protesta, TV Bastilja je još jednom dokazala da je dostojna svog imena, koje joj je nadahnuto nadenuto tokom devedesetih. Ovog puta bez sintagmi a la „šačica huligana“, urednici iz Bastilje odlučili su se za diskretnije vređanje više od hiljadu ljudi koji su se tog podneva okupili kod Filozofskog fakulteta i prošetali do Vlade Srbije. Snimak pušten na „nacionalnoj televiziji“ preko kojeg je, sugestivnim tonom pročitano saopštenje omladine DSS, bila je slika praznog Platoa, napravljena u vreme kada su se studenti i građani tek okupljali...Lukavo, nema šta, po receptima iz Vučelinog kuvara. Ipak, ono što je pratilo ovaj prilog bilo je još zanimljivije...Obzirom da je u pitanju emisija maloumnog imena „Šta radite bre“ koja je presecana ispisanim citatima „prominenata“, uz zvučnu podlogu npr. Riblje čorbe, posle lažne slike sa Platoa sačekao nas je biser nesretnog Matije Bećkovića koji kaže: „Zamislite koliko će se moj teča u Rovcima obradovati kad čuje da je dobio belu šengen vizu“...Ahhh, kakav prc za sve studente i građane - tako šeretski osmišljeno od strane bastiljinih uzdanica. Šta poručuje ova veštičija kombinacija „ kobajagi prazan Plato-Bećković-Tijanić“? Pa poručuje da njih baš boli qrac za studente koji nešto žele, jer ti isti bahati, zli i naždrani ljudi voze najnovija kola, imaju multiple šengene, putuju privatnim avionima i sve to nije dovoljno...Treba izvući nekog teču koji se nije pomakao sa svog kamena, treba njega uporediti sa mladim, željnim, neiživljenim omladincima iz velikih gradova i od toga napraviti štos, po ugledu na najdivnije fore Šešelja i ostalih „šaljivdžija“ iz prethodne decenije. Potrebno je mnogo više od jaja i bagera da se sruši imperija mraka u narodu poznata kao RTS.

U poslednjim trzajima svoje vladavine, a sledeći metafizičku srpsku zavetnu misao, premijer je danas u Orašcu održao nadahnut govor. Okupljeni, bezubi i mentalno izazvani, posle skandiranja voljenom vođi u kameru su govorili svoje teorije zavere „evo, otimaju nam Kosovo, a posle...posle ide Šumadija“ i slično. Zborio je Premijer i razne čudnovate stvari: na primer da je „Kosovo vekovima naše“ iako je u poslednjih 650 godina ova teritorija bila „naša“ ukupno 90 godina...Pa onda „Rođeni smo kao Srbi i to moramo ostati"- nismo li prvenstveno rođeni kao ljudi i da TO moramo ostati?, zatim "Na nepravdi i otimačini može se osnovati samo lažna država. A u lažnoj državi je sve lažno i ona može biti, kao što je već rečeno, samo raj za krijumčare čiji su lažni vođi lica trenutno nedostupna pravdi", poručio je Premijer. Ha, ha. Znaaaam šta vam trenutno prolazi kroz glavu: “raj za krijumčare” npr. Miloševićeve tajkune, ”lažni vođi” npr. oni koji diktiraju uslove a imaju 7% podrške građana, “država osnovana na nepravdi” je sasvim mala reč za Srebrenicu, Sarajevo, Vukovar , “lica nedostupna pravdi” – Marko, Mirjana, Ratko, Radovan.

Svaki psihijatar bi na sve ovo imao samo jednu dijagnozu, koja se kliče “projekcija”.

Lider koji govori da država nešto neće, kaže u stvari „država to sam ja“. Loše je kad takav političar nema uporište u biračkom telu, i to je onda neobično glupava situacija – „Srbija hoće, Srbija neće, Srbiji treba“ ...Alo, veza, Srbija neće TEBE i tvog Velju i tvoje šišmiše u mantijama, i tvoje tuđom smrću opsednute akademike, histeričnog Putina koji naslikan u ulju, uramljen u zlatno, mrko gleda sa zida kafane „Ruski car“.
Srbija možda hoće Tomu, sasvim sigurno hoće Borisa, ali TEBE NEĆE.

Poslednjih dana, kada je to bilo veoma potrebno, niko od srpskih političara nije skupio "cahones" i rekao da je Kosovo izgubljeno onda kada je previše policajaca otišlo dole, kada su se pevale pesme o tome kako su Srbi "Rimljani" a Albanci "varvari", izgubljeno je kada je sila postala suviše zla i suviše pijana, i kada je prestala da razlikuje teroriste od njihovih žena ili dece. Amerika je, iz istih razloga, gubila svoje ratove.

Ali, kraj utakmice koja traje već skoro trideset godina mogli smo dočekati sa malo više pameti - umesto toga, vidimo snimke na kojima neki protestuju protiv izlaganja fotografije albanskog ratnog zločinca noseći fotografije domaćh ratnih zločinaca. Srpska istorijska i moralna prednost nestala je u trenutku kada je vlast, uz pomoć medija i zlih intelektualaca, počela da promoviše ideju o tome kako su srpske ubice bolje albanskih ubica.

Ako nedelja bude dan koji će označiti prekid sa politikom iluzija, kraj spirale koja je započela još od krvavog majskog prevrata 1903., onda će to biti dobro.
Srbi na Kosovu su izolaciji, ali kako reče prof. Nikola Samardžić, i Srbi u Srbiji su u izolaciji jer već posle Subotice za njih počinje zid. Onaj ko prekine ovu klaustrofobiju biće upamćen kao državnik koji je jedan narod izveo iz tamnog klanca iluzija, na svetlost zdravog razuma. Onaj ko će im reći da je carstvo nebesko samo metafora i da su ljudi, koje su nekada nazivani „Šiptari koji unose ugalj“, zapravo ne tako mali i ne tako beznačajan albanski narod, ali i naši susedi u budućoj ujedinjenoj Evropi.

SKARLET O! TOMAS

Rođena 1972., profesorka književnosti na Univerzitetu Kent, Skarlet Tomas je pravo proviđenje. A kako i da ne bude – među omiljenim knjigama su joj Fukoovo klatno, Generacija X i Neuromancer i, što je možda najvažnije, ceni književnost Borisa Viana. Ekscentrično, voli kriket, rekreativnu matematiku, ali i da svira gitaru.
Nesebično, na svom sajtu daje delove svojih predavanja o tome kako graditi karaktere i kako krenuti u pisanje romana – jednostavno, ali korisno. http://www.bookgirl.org/
Karijeru je započela kao članica „Novih puritanaca“, britanskog pokreta koji je izrodio jednu antologiju i pozamašan manifest, „a la Dogma“
( možete ga pogledati o'đe http://en.wikipedia.org/wiki/New_Puritans )

Skarlet Tomas je do sada objavila četiri popularna romana: „Bright young things“
( o šest mladih ljudi koji se, posle javljanja na oglas, nađu na pustom ostrvu ), „Going out“ ( road trip junaka koji po prvi put posle dugo godina izlaze iz kuće ) , „Popco“
( Alisa radi u fensi kompaniji Popco, iza koje stoji zagonetka stara 400 godina. Alisa je dete kriptologa...da li će raskrinkati tajni plan? ) i poslednji, koji je i povod za ovaj tekst - „The end of Mr.Y“.
Kao i u „Popco“ i u ovom delu glavni junak je radoznala i obrazovana junakinja koja skida velove sa drevne tajne. Ipak, kako u prve tri knjige Skarlet proučava uticaj pop-kulture na život ljudi, tako se u „The end of Mr.Y“ pomalo pomera od prethodne matrice – glavna junakinja Arijel Manto opsednuta je ukletim romanom koji je napisan u devetnaestom veku, a u seriji ludih događaja u kojima ima primesa i Hokinga i Markesa i Deride, upoznaje kralja miševa i praktikuje divlji seks sa svojim profesorom. Pitanja dobra i zla, realnosti i fikcije, prokletstvo koja mora da se okonča i ključno-da li će Arijel umreti kada pročita misterioznu knjigu...sve ovo se nalazi u jednom od najzanimljivih literarnih ostvarenja protekle godine.

“In any place that I take flight, the dark will mutate into light”, je lajt motiv “The end of Mr.Y “, i po malo podseća na uznemirujuće pesmice koje su pratile tužnu sudbinu Lore Palmer.

Ako vam je sve ovo iole zanimljivo, idite na Amazon. Naši je još ne prevedoše
( uh, ovo je dobro, zvuči starosrpski, pokosovski ).

STUDENTSKI PROTEST 2008?

Povodom nasilnog zatvaranja izložbe o kojoj smo ranije pisali , http://agitpopkultura.blogspot.com/2008/01/odstupanje.html o ponašanju Koštunice i Tadića ( two wrongs do not make one right ), o tome zbog čega i dalje postoji udruženje podmladka DB-a, u narodu poznatije kao Obraz, o bombama koje su postavljene pod Merkator, a ne pod neki od derikožarskih orgranaka Miškovićeve zle imperije...E o svemu tome nemamo baš ništa da kažemo.
U stvari, imamo al ne smemo.
Ipak, reči koje nam, u nizu slobodnih asocijacija padaju na pamet su:
psihopata, smrad, čkapi, kukavica, atentat, satrti sa zemljom, što ne crkne, zla manjina, neobrazovani a agresivni, od njega ne zavisi nezavisnost, ma Sloba je barem uvek imao milion glasova, spaliti, Sanu = seljački fašizam, najopasnije su ubice za pisaćim stolom, sankcije, zauvek, Evropa, bedem,crnogorski pasoš, ko to neće u Evropu zbog Kosova – samo oni koji nisu bili ni u Evropi ni na Kosovu, zločini za koje niko ne zna, šta će biti sa nacijom kada sazna,od sada postoje samo dve strane, „I'm not the enemy“- „Then who are you?“ ( dijalog iz filma Michael Clayton ), odjednom više gotivim radikale nego deesesovce, Mrkonjić mi je sad maltene okej, na žalost postoje samo dve strane, hajde da završimo sa njima, ne smem da napišem taj tekst jer mogu da me uhapse, Džajić umesto Mladića?- to neće biti dovoljno, narod misli da nas svi mrze bez razloga...

Je l’ može jedno pitanjce?

A šta rade studenti?

PREDIZBORNA LEKCIJA

Evo kako nash omiljeni predsednicki kandidat Barak Obama, kroz muziku promovishe svoje ideje.
Pogledajte obavezno, mnogo je dobro i ne lichi na Bajagu

http://www.youtube.com/watch?v=jjXyqcx-mYY

PR(A)VA U AMERICI

A evo izjave Hilari Klinton u vezi sa pravima LBTG populacije u SAD, kao i o tome za shta ce se njena administracija zalagati, u sluchaju da gdja. Klinton pobedi na izborima:

As I have traveled around the country these past twelve months, what I sensed in my heart has been confirmed – America is embracing its LGBT sons and daughters with an acceptance and understanding as never before. On the campaign trail, a father of a gay son will ask about ending Don’t Ask, Don’t Tell. A woman will ask why she can be discriminated against just because of who she is. Sometimes they wait furtively for the crowd to thin and then whisper their confidences in a soft voice and sometimes they stand up proudly at town meetings and want me to share my views on how I will help lead the change to assure that this country fulfills its promise to everyone.
Let me tell you what I have been telling voters across America. I am fully committed to the fair and equal treatment of LGBT Americans. For seven long years, the Bush Administration has tried to divide us - only seeing people who matter to them. It's been a government of the few, by the few, and for the few. And no community has been more invisible to this administration than the LGBT community.
I will change that. The best evidence of what I will do as President is what I have already done.

* I am proud of my record as First Lady, as a U.S. Senator and as a candidate for President in working toward the fair and equal treatment of LGBT Americans.

* I am proud that as Chair of the Senate Democratic Steering and Outreach Committee in 2006, I worked closely with LBGT community to develop a smart strategy that defeated the Federal Marriage Amendment. I am proud of fighting the FMA as divisive wedge politics at its worst.

* I am proud to be a co-sponsor of the Employment Non-Discrimination Act, the Matthew Shepard Local Law Enforcement Hate Crimes Prevention Act, and the Domestic Partnership Benefits and Obligation Act which would grant the same benefits (including health insurance) to domestic partners of federal employees that are currently offered to employees’ legal spouses.

* I am proud to have authored the Early Treatment for HIV Act, which expands access to vital treatment options for low-income individuals living with HIV, and fought to fully fund the Ryan White CARE Act.

* I am proud that I hired a National Director of LGBT Outreach within a month of announcing my candidacy for President and to have openly gay and lesbian staffers serving at all levels of my campaign.

* I am proud to have a National LGBT Steering Committee of over 130 that includes openly LGBT elected officials, Board members and opinion leaders on issues ranging from transgender rights, to HIV/AIDS, to “Don’t Ask Don’t Tell”.

* I am proud to have marched in Gay Pride parades as both First Lady and as Senator and to have spoken in front of so many LGBT audiences ranging from the Human Rights Campaign, Empire State Pride Agenda, the Hetrick Martin Institute, PFLAG (Parents, Families, and Friends of Lesbians and Gays), GMHC (Gay Men’s Health Crisis), and the American Foundation for AIDS Research.

* I am proud to have fought Republican efforts to demonize and marginalize the LGBT community, and I will continue to do that as President.
We have so much work to do. When I am President, we will work together to make sure that all Americans in committed relationships have equal benefits and that nothing stands in the way of loving couples who want to adopt children in need. We're going to expand our federal hate crimes legislation and pass the Employment Non-Discrimination Act and assure that they are both fully inclusive of all people. And finally, we will put an end to the failed policy of Don't Ask, Don't Tell. Courage, honor, patriotism and sacrifice – the traits that define our men and women in uniform – have nothing to do with sexual orientation.

My father was a conservative Republican, who held very traditional views for much of his life. Yet in his last years, it was a gay couple who lived next door who provided much of the compassion and comfort he and my mother needed as he grew ill. And it was that same neighbor who held his hand as he died. If my father can move, America can move.

To each and every LGBT American, I say this. You have done so much to help this country understand your lives by simply being open and honest about who you are and living your lives with dignity. Thank you for your courage. It is time that we recognize your hard work. I know that this country is ready for changes in the law that reflect the evolution in our hearts.
America deserves a President who appeals to the best in each of us, not the worst; a President who values and respects all Americans and treats all Americans equally no matter who they are or who they love. I want to be that President. I want to be your President.

PRAVA U SRBIJI

Prenosimo intervju koji je Dusan Maljkovic, savetnik urednika sajta www.gay-serbia.com, dao agenciji Rojters

Kakav je polozaj gej/lezbijske manjine u Srbiji? I kako se moze poboljsati?

To je vrlo složeno pitanje. Ako bih mogao da ponudim kratak odgovor, odgovor u jednoj reči, onda bi to bilo -- "napreduje" (u odnosu na ranije). Naravno, daleko je od toga da bude zaista dobar, odnosno nismo blizu postizanja ravnopravnosti i ukidanja diskriminacije.

Analiza štampanih medija, na primer, kojom se godinama unazad bavi "Labris", grupa za lezbejska ljudska prava, pokazuje da ima sve više tekstova koji se bave temom homoseksualnosti (povećana je, dakle, vidljivost jedne marginalizovane grupe), sve je više afirmativnog pristupa, ali i dalje ima senzacionalizma i homofobičnog izveštavanja, kome su skloni tabloidi, pre svih "Kurir" i raznorazne varijacije na tu, ne baš prijatnu, temu "pljuni i prodaj". Jedan od uzroka ovog trenda jeste, s jedne strane, pojačana aktivnost samih gej organizacija i njihovo insistiranje na medijskom prisustvu, na primer "kontroverzne" grupe Kvirija". S druge, tu je kontinuirana edukacija novinara koje iz godine u godinu sprovodi upravo "Labris", tako da su danas i sami izveštači senzibilniji kada se bave temama alternativne seksualne orijentacije.

To bi bio ujedno i jedan od načina promene -- obrazovanje. Potrebno je što više distribuirati informacija o homoseksualnosti, jer je to i dalje tema o kojoj se relativno malo zna. Zbog toga mislim da bi bilo dobro slediti modele država koje su po tom pitanju dosta uradile, kakva je Holandija, na primer, koja u osnovnoj školi, na primer, kroz bajke (princ se zaljubi u princa), upoznaje decu sa postojanjem različitih seksualnih orijentacija u afirmativnom smislu. Informacije takoše treba da budu dostupne i u nastavku školovanja, a predmetni okvir već postoji, npr. kroz građansko vaspitanje, o fakultetima da ne govorim.

Takođe, potrebna je politička promena tj. povećana senzibilnost ključnih aktera političkog života, na čemu posebno radi Gej-strejt alijansa, poznata i po predizbornom upitniku o gej pravima, podeljenom predsedničkim kandidatima. Insistira se i na obrazovanju mladog političkog kadra, kao i na donošenju anti-diskriminacionih zakona. U nekim zakonima, kao što je onaj o univerzitetu ili medijima, odavno je unesena odrednica seksualne orijentacije, što je dobar model za dalju afirmativnu promenu pravnog okvira.

Sta je uzrok tolikoj homofobiji u Srba?

Ključni problem, po mom mišljenju, nije pravna neravnopravnost, nepostojanje specifične odrednice u novom Ustavu koja zabranju diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije i sl. (mada je i to veoma važno i žalosno je to što je propuštena prilika da Srbija dobiej jedan od najliberalnijih ustava na svetu), već diskriminacija na društvenom nivou, ideološka po svojoj prirodi, koja počinje od porodice, ide dalje kroz zvanično školovanje i kroz neformalno druženje, a to je "prihvatljiv mržnja" upravo prema homoseksualcima -- izraz kao što je "peder", još uvek nabijen negativnim značenjem, dobar je primer. Kada vas neko označi na taj način, vi ste "dno dna" -- čini mi se da i dalje ne postoji gora uvreda. Ostaje, naravno, nejasno zašto je to tako, jer je reč i dalje o moralnoj "tabu-temi": svi znaju da je biti peder nešto loše, ali većina ne zna da objasni zašto ili koristi uobičajene predrasude koje se povezuju sa ovim uvredljivim označavanjem: bolesno, nastrano, odvratno. Mi znamo da se homoseksualnost još od 1971. godine ne tretira kao poremećaj u SAD, da je to kasnije prihvatila i Svetska zdravstvena organizacija (SZO), da je "istopola ljubav" uobičajena varijacija ljudske seksualnosti, ali ove informacije imaju slabog uticaja -- ili ih nema u dovoljnoj meri ili i dalje nisu u stanju da promene čvrsto ukorenjene predrasude.

Ne treba zaboraviti ni to da i dale živimo u izrazito patrijarhalnoj sredini (što se polako menja), kao i da postoji velik neformalni uticaj Srpske pravoslaven crkve (SPC) poznate po izrazito tradicionalnom shvatanju seksualnosti i rodnih uloga.

Kakvo je vase misljenje o predlogu Zakona o diskriminaciji, sta mu fali (ako ista), da li ce poboljsati vas polozaj ili ne, da li pruza punu bezbednost svim marginalizovanim grupama ili ne?

Zakon o diskriminaciji tek treba da prođe raspravu, javnu, i onu u Skupštini. Predlog je dosta dobar, on prati trend zapadnoevropskog zakonodavstva i čini mi se da njegovo vreme dolazi, naročito nakon pobede tzv. "evropske opcije" na predsedničkim izborima, koja bi trebalo da ga podrži.

Problem koji ja imam sa predlogom je dvostruk. Prvo, reč je o formalnim primedbama: u zakonu stoji "seksualno opredeljenje", a treba "seksualna orijentacija". Mi se ne opredeljujemo, naši sekualni afiniteti nisu u domenu slobodnog izbora, oni su konstruisani složenim društvenim uticajima. Takođe, brkaju se pol i rod, pol kao biološka odrednica i rod kao specifičan "performativ" izgrađen u odnosu na pol, koji može biti "u skladu" sa standarnim rodnim ulogama (muškom i ženskom), ali ne mora (transrodnost). Drugo, imam i "suštinske" prigovore: odrednica o gej braku meni je problematična u onoj meri u kojoj i svaki brak -- on da je više prava onima u braku nego onima koji nisu u njemu, tako proizvodeći još jednu nejednakost. Ja bih se, nasuprot ovom trendu, založio za ukidanje svih beneficija bračne zajednice i njeno svođenej na formalnost koja ne doosi bilo kakve privilegije. Takođe, insistirao bih da ne postoji posebna odrednica, tzv. "zločin iz mržnje" tj. da se svi zločini jednako tretiraju, bez obzira nad kim su izvršeni. Smatram da ona daje više privilegija manjinama, a meni je cilj postizanje apsolutne ravnopravnosti svih građana i građanki, bez obzira na njihova lična svojstva.

Van navedenog, čini mi se da je zakon dobar,a što je najvažnie, podložan izmeni, a njime ću se svakako detaljniej baviti kada bude katuelno njegovo usvajanje. Puna bezbednost, nažalost, ne može biti garantovana nikakvim zakonom, pa ni ovim, ali se ona može ostvarivati dugoročnom društvenom promenom koja vodi ka utopijskom društvu oslobođenom svake diskriminacije, pa i homofobije.

Neki planovi za novu Gay Pride Paradu? Da li je uopste moguce izvesti nesto tako kod nas?

Planova uvek ima, pravo pitanje je da li su oni izvodljivi. Obradovaću, za sada, sve homofobe: Prajda još skoro neće biti . Nemojte me držati za reč -- nikada se ne zna, možda vas i (ne)prijatno iznenadimo!

Šalu na stranu, posle iskustva 2001. godine koje je bilo izuzetno brutalno i traumatično, ne postoji saglasnost na nivou samih gej-lezbejskih organizacija da li prajd treba organizovati. Postoje mišljenja da treba pokušati -- jedan od ideja bila je da se organizuje u toku Evrovizije u Beogradu, manifestacije koja tradicionalno zaokuplja pažnju upravo homoseksualne populacije. Takođe, mnogi smatraju da je Prajd relikt jednog vremena koje je nedvosmisleno prošlo -- on je nastao davne 1969. godine, kada je društvena situacija bila u mnogome različita nego što je danas i predstavljao je radilani odgovor na homofobiju. Danas je ta manifestacija skoro svuda u svetu svedena na komercijalno-paradni šou program bez jasno artikulisane političke poruke. U regionu postoji Prajd koji se svake godine održava u Zagrebu, u kome učestvuju pojedinci i organizacije iz Srbije, i to je, po mom mišljenju, sasvim dovoljno. Više od Prajda potrebno je razmišljati o novim aktivističkim strategijam u 21. veku koje podrazumevaju internet kao sredstvo emancipacije -- u tom kontekstu sajt Gay-Serbia.com dobar je primer kreiranja virtualne zajednice koja daje mnoštvo informacija o homoseksualnosti, ali i konkretne kanale komunikacije za sve zainteresovane da razmene mišljenja, upoznaju se i unaprede svoj privatni život. Takođe, treba promisliti i ideološke temelje aktivističkog rada -- napustiti tzv. "politiku identiteta" koja insistira na razlikama i preći na "politiku univerzalizma", koja kaže da nije važno kakve ste seksualne orijentacije -- kada to više ne bude nikog zanimalo, tj. kada prestane da bude faktor podele na homoseksualce i heteroseksualce, sama osnova diskriminacije biće ukinuta, pa nje, posledično, neće ni biti.

KOSOVO OVERDOSE

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo...o majko mila, da li je to sve skoro gotovo?

Mislim da će nam pomalo, onako mazohistički, i nedostajati: glupa demagogija političara koji obećavaju da je bilo biće i ostaće srpsko, integritet i suverenitet, povratak raseljenih, zaštitu nejači...a sve dok se šacuju ribice u prvom redu i prebrojavaju procenti od igre „koliko sam dobar“.
Oni naravno znaju da su full of shit, oni, naravno, znaju da je između 1389. i 1918. tamo dole živeo još neko osim Srba... Iako to prividno ignorišu, oni su čitali o tome šta se u januaru 1998. događalo u selu Donji Prekaz a šta u proleće naredne godine u Suvoj Reci.
Dok piju vodu, i uzimaju vazuh za nastavak patritoskog obraćanja na temu koliko je srpska tajna bolna i neizreciva, njima sigurno prolazi kroz glavu odnos snaga i odnos procenata, znaju šta je Bondstil, ko tamo sedi i igra karte, i oni, ti političari, su svesni koliko smo, ( narod koji se Srbima smatra a koga oni predstavljaju ), jednostavno rečeno, zasrali. Od 1991., pa sve do 2000. zasrali smo do balčaka, da ne podsećamo na imena gradova i imena od strane naroda biranih vođa, niste mali, znate sve.
I mi svi sve to znamo, ko ne zna ima na Internetu, a još bolje znaju političari koji, osim jednog, uvek zaboravljaju da podsete da u kolapsu koji je ovaj narod doživeo, postoji i deo krivice istog tog naroda.
A razmišljanje o istoriji se reflektuje na svakodnevno ponašanje, ali i na kulturu, dabome. To što političari drže narod u balonu „mi smo besprekorni, ostali nas mrze jer smo mnogo do jaja, a ništa nismo krivi majke mi“ ima direktan upliv u svakodnevni medijski život.
Na primer večeras, gledamo kandidate za Beoviziju: u još jednoj kloniranoj kompoziciji koju je napisao bivši pulen Jula, Željko Joksimović, njegova golubica-caricomilicolika Jelena Tomašević, „vaskrsava“ Vidovdan u pesmi „Oro“. I taman smo mislili da je gotovo...ali ne, Žeks i Jelena produžavaju tamo gde Goca Lazarević stade, pa nam deliveruju Vidov dan za XXI vek. U svetlu nastupajućeg osamostaljenja Kosova, postoji opravdana bojazan da će ova grozna numera i pobediti.

Ili danas, u frizeraju, u Gloriji, zabeleška sa snimanja spota Kosovski božuri, po tekstu antisemite i naciste Nikolaja Velimirovića, a u kome učestvuju Ivana Žigon i njen sin, jednogodišnji Stevo.Tokom snimanja spota su se, kako piše u listu Glorija, dogodila dva čuda -prvo je mali Stevo, dok se spremao za set, počeo da „celiva ranjene ikone“, da bi se potom, čuda nastavila i ispred manastira, tačnije iznad, gde su proletela dva aviona, čiji su tragovi formirali „pravilan krst“.
Nismo pomešali, ova priča nije izašla ni u „Zoni sumraka“ ni u listu „Pravoslavlje“, nego u običnom magazinčiću za domaćice.
Pa aman zaman dokle više?
Prosto poželiš da dođe misija, da se nešto završi ili da počne, jer je sve što nude kao alternativu odvratni, patetični kič kojim se podiže tiraž, povećava gledanost, dobijaju glasovi naivnih i ništa lepo ni smešno nema u tome.
Kao ni u sinoć, ništa zanimljivo osim činjenice da je Toma Nikolić ( koji je, o kempa, glasao u vrtiću "Zeka" ), podneo poraz kao, što bi rekli dizelaši, "dingospo", sve ostalo je bilo isto kao i ranije...
...Sitna češagija upravnika, reditelja i glumaca o Tadićevu pobedu, nemušti umetnici u ulozi političkih analitičara ( što dokazuje svu besmisao ovog posla – mislim, analitičkog) , trubači i u DSu i u SRSu, pitanje samo kod koga će da zasviraju, kao da su isti, iako su se dve nedelje upinjali da nam kažu da nisu, pa onda i devojka Baneta Trifunovića je isto podržala, pa opet ona sramotica sa pevanjem Bajage i tako...Kao što rekoh, tebi se vraćam. Ponovo.