POZORIŠTE i POLITIKA
Ne pada mi na pamet da komentarišem ili kritikujem tekst Milene Marković „Brod za lutke“, čijem sam premijernom izvodjenju prisustvovala u ponedeljak, 07.06. To neću raditi prvenstveno zato što nisam kritičar, te bi svaki pokušaj bio shvacen kao nespretni amaterizam pisca fikcije.
Dakle, niko nije rekao da je dramski tekst loš. On je hermetičan, na momente veoma potresan a sve u svemu krajnje, krajnje privatan.
U ovom slučaju, tema za razmišljanje je odnos između vlastodržaca i njihovih pozorišta.
Jugoslovenskog dramsko pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. dramom „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice a u prvom redu je sedeo JB Tito & co. Legenda kaže da je pred samo dizanje zavese tekst malo prepravljan da bi još više odgovarao tekovinama NOB-a, od cijih smo se podviga upravo oporavljali...( Ovaj komentar nije ni cinican niti ironican )
Četrdesetak godina kasnije, atmosfera na ovoj sceni je slična a drugačija
„Ako je, kako kaze Siler,”helenska tragedija vaspitavala grcki narod”, tako su drame koje je,osamdesetih na scenu postavljao popularni JDP, umnogome uticale na oblikovanje odredjenog intelektualnog diskursa u kome su se formirali stavovi elitnog dela gradjanstva dakle,pozorisnih posetilaca. Sredinom osamdesetih, oformljen je interesantan I plodotvoran tim saradnika na čelu sa Dobricom Cosicem,omiljenim srpskim romanopiscem,kolokvijalno prozvanim “otac nacije “ po cijem su “Vremenu smrti “ uradjene dve predstave “ Valjevska bolnica “ u reziji Arse Jovanovica I “ Kolubarska bitka “,reditelja Dejana Mijaca. Dramatizaciju za obe postavke uradio je Borislav Mihajlovic - Mihiz.
Osvetljavanje odredjenih kapitalnih datuma srpske istorije prijalo je publici koja se sa ovom problematikom do sada retko suocavala. (Interesantna anegdota
je da je u sceni kada glumac u ulozi vojvode Misica prvi put stupa na scenu
I kaze : “Pomoz bog,junaci !, cela sala otpozdravljala sa “ Bog ti pomogao,junace*( *SCENA broj 6,nov/dec 1998. , Aleksandra Jovicevic, tekst : O nemogucnosti politickog pozorista u Jugoslaviji )
1990. na sceni JDP-a gostovalo je i Krusevacko pozoriste, sa predstavom “Golubnjaca-” tekstom koji je par godina ranije izazvao ogroman broj skandala u pozorisnoj javnosti. Ovu dramu je, povodom otvaranja omladinske scene decijeg pozorista Bosko Buha”, 1981. napisao Jovan Radulovic a” Buha” je, zbog delikatnosti teme kojom se bavila
( neravnopravni polozaj Srba u Dalmatinskoj zagori, secanje na ustaski genocid Itd .) odbila tekst pa je Golubnjaca postavljena na scenu Srpskog
narodnog pozorista u Novom Sadu. Kritike su bile stidljive a partijsko rukovodstvo
je munjevito reagovalo:
“ U funkciji nacionalne konfrontacije, pod jos nerazvijenim dimom tamjana sa ovog slavlja se decak Srbin sadisticki, sa uzasnom mrznjom, bije do klanja decaka Hrvata pred jamom u koju su dvadeset godina ranije ustase bacale zaklane Srbe. A iz svega sledi I zakljucak : razdor zapocet ustaskim klanjima traje do dan danas,laz je vera u jedinstvo,jedina konstanta je mrznja,nju ne mogu odstraniti ni vreme ni vaspitaci u skoli,ni prvoborac ni komunisti” ( podrska partijskom rukovodstvu od J.Dj.M. )
Kasnije je” Golubnjaca “ je prebacena u alternativni prostor, Veliku salu Studentskog kulturnog centra a politicki dogadjaji sa pocetka devedesetih omogucili su da ovaj tekst postane rado igran.
Prva drama izrazitog kvaliteta I snage , koji je davalo “dijagnozu” zla u kome smo se nalazili ali I katarzicnu mogucnost sagledavanja stvari iz pravog rakursa, ne dolazi nam iz drzave najvise upletene u sukobe na Balkanu tokom devedesetih, dakle iz Srbije, vec iz zemlje koja je od svojih sukoba bila jos nekoliko godina daleko- bivse jugoslovenske republike Makedonije. U pitanju je “ Bure baruta “ Dejana Dukovskog. Bolje poznavaoce makedonske tradicije dramskog teksta ova cinjenica nije iznenadila iako je “Bure baruta “ bio prvi tekst jednog makedonskog autora u poslednjih 50 godina na sceni JDP-a. Na press konferenciiji povodom premijere,odrzanoj u martu 1995. iz teksta drame je izdvojena recenica : “Sve sto je u svetu incident, kod nas je sistem” .a vece premijere je proslo nezapamceno - publika je na nogama, ovacijama I desetominutnim aplauzom pozdravila mozda najdarovitiji glumacki ansambl koji se u ovom periodu pojavio na domacim scenama.
Srpski su se dramski pisci aktivirali onda kada je sve već bilo gotovo, a o tome govori Mirjana Miočinović, u intervjuu za časopis Scena, dajući svoje vidjenje pozorišta u vreme ratnih sukoba-
“ I imam li na umu institucionalna pozorista, tu nije bilo predstave koja bi bilo subverzivna u odnosu na politicki kontekst ( izuzetak su,koliko znam, komadi Vladimira Arsenijevića, Biljane Srbljanovic, Gorana Markovića ali su se oni pojavili sasvim post festum u odnosu na pocetne,presudne dogadjaje I kao takvi me vise nisu zanimali ).” Komad “Tamna je noc” Aleksandra Popovića postavljen je se pre svih
navedenih ali je njegovo izvodjenje bilo je rezervisano za “Kult Teatar “ a ne za
neku od ”jačih” pozorisnih institucija. I sam Popovic je,u jednom om od svojih poslednjih intervjua pomenuo “istorijsku distancu” kao uslov za pisanje kvalitetnih dela sa jakom drustveno-politickom tezom .
“ Bas ovih dana sam 3-4 puta gledao kasetu o devetomartovskim demonstracijama.Neverovatno je kako to sve izgleda drugacije nego onda…Distanca treba…Ako sam ja mnogo ljut na kuma,treba prvo ljutnja da prodje a tek onda da pisem kumu.Kad me prodje,mozda ce ljutnja da mi izgleda kao da se Rile I Gile jure po cirkusu Adria” ( Ovaj Popovicev citat dobro korespondira sa recenicom iz filma "Crimes and Misdemeanors" Vudija Alena u kojoj se kaze da je komedija "Tragedija plus vreme"...
E sad, kakve sve ovo veze ima sa recentnom premijerom?
Pokušaj da se nešto ili neko proglašava za subverzivno, revolucionarno, pankerski, ide-svima-uz-qrac itd. je upravo najveća intelektualna zamka koju ovaj sistem postavlja.Benignost koja se plasira kao ”opasna umetnost”, zapravo pogoduje onome što se na engleskom definiše kao CORRUPTING FORCE svake vlasti. U Sali su bili Gradonačelnik, sve moguće budže koje se u ovom gradu bave kulturom a u prvom redu, na centralnom mestu - lični trener, stilista, najbolji drug i supruga Predsednika republike.Dakle, VIP. Zar ne bi bilo divno da mladi umetnik iskoristi ovakvu priliku i sruci im sve u lice? In-yer-face, o cemu toliko kukaju da nam fali.
Da je sreće, celo ovo društvance ne bi posle premijere odperjalo u Pane e vino i između karpaća i rižota Kazimir, a pre profiterola mudro kukalo nad nadasvetragičnom sudbinom autorke i njenim mračnim unutrašnjim svetom.( Izvinjavamo se onima koji su posle premijere otisli u Zaplet !) Da je sreće, društvance koje ODLUČUJE bi se zapitalo nad sobom, zemljom u kojoj žive i koju vode, i time šta nije u redu na planu kulturne politike? Mozda bi sa scene neko trebalo da im poruci da MI ZNAMO sta oni rade, kako jedni drugima namestaju poslove, organizuju konkurse, pobede na Festivalima, i kako time demotivisu svakoga ko nije sa njima da bilo sta i pokusa! Ali, da bi se ova poruka prenela, dotirana pozorišta bi morala da postavljaju na repertoar STVARNO ZAJEBANE drame, ne one koji će, pod oblandom kontroverznog, samo dodatno UŠUŠKAVATI ELITU TRANZICIJE. Dakle, dajte nam direktna i neprijatna pitanja, i to ne za pet godina. Nego sad! Ili, da ih ne vozbudimo preterano? Oni moraju da sanjaju lepe snove dok vode državu i daju lovu upravo onima koji čuvaju njihov miran san...
Na fotografiji - Teodor Drajzer
